Banjalučka premijera novog filma Dušana Kovačevića "Nije loše biti čovek", u kojem srpski akademik i gigant drame potpisuje scenario i režiju, održana je u srijedu uveče u "Cineplexxu Palas", a nakon projekcije za novinare prisutnima su se obratili sam Kovačević i producent filma Miroslav Mogorović.
-Film je, grubo govoreći, u žanru kojim se ja bavim od samog početka, a to je neka ozbiljna priča sa elementima komedije ili komedija sa više elemenata drame. U zavisnosti od filma do filma, kod mene je uvek ta mešavina klasičnog filma koji ja volim i pokušaja da se ispriča neka priča koja je danas bitna i važna- rekao je Kovačević na početku svog obraćanja, a u njegovom filmu nismo primijetili samo elemente drame i komedije, nego fantastike, kriminalističkog žanra i štošta još.
Zapravo, svaki Kovačevićev film jeste slika jednog vremena i prostora, ali ovaj put uz te elemente, film je metaforičniji nego što smo to možda od ovog autora navikli. Naglašena metaforičnost po nepisanom pravilu ne nailazi na simpatije masa, stoga će i kritizeri filma reći da je isti slabiji u scenariju, režiji, dijalogu i naraciji od ostalih ostvarenja Dušana Kovačevića.
Iako pisac i reditelj, kako smo to navikli od njega, ponavljamo, i ovaj put daje realnu sliku društva u isto vrijeme komunicirajući sa onostranim, još jednom dajući na značaju zagrobnom životu, ovaj film donosi najintimniju priču do sada. Ispovijest glavnog protagoniste Milana, bivšeg profesora muzičkog vaspitanja, koji je ostao bez posla u godinama kada je kasno da mijenja profesiju (Vojin Ćetković), tek u šetnjama i druženju sa psom traži utjehu i istinski govori o svojim problemima. Bez obzira na to da li je to bila namjera autora ili ne, stekli smo utisak da je ovaj film potpuno ličan. Tačnije, utisak je takav da je ovo jedan od onih filmova koji etablirani autor radi isključivo za svoju dušu, pa tek onda za eventualni komercijalni uspjeh ili bilo šta drugo. Kovačevićeve riječi nam tek donekle to potvrđuju.
-Kada radite film, a meni filmska režija nije osnovna profesija, nije nešto od čega ja zavisim ili čemu sam posvetio ceo život kao što je većini filmskih reditelja, ja to radim natenane i polako i smišljam šta bih mogao da uradim. Došao sam na tu ideju da napravim jedan omaž vremenu zajedno sa stvarima koje ja volim i kojima sam posvetio život. Između ostalih, jedan od glavnih likova u ovom filmu je pas, tako da ljudi koji imaju pse znaju da je ovo istinit film, da ovo nije izmišljeno i da je to jedna ozbiljna priča i ozbiljna drama, da u priči između čoveka i psa ne treba prevodilac kao u ovom filmu- istakao je Kovačević.
On se osvrnuo i na neke od osnovnih poruka filma.
-Film je u osnovi triler. To je potraga za ljudima koji su nestali. Sada to može da bude u ovoj formi, može u nekoj drugoj formi, može da bude u okviru mira, u okviru rata. Tu postoji jedna rečenica koja je jako bitna za ovaj film: 'Svaki čovek koji je nestao, njegov slučaj mora biti istražen.' Nema mira dok se to ne istraži. U ovom kontekstu, u ovom filmu je to blago ironično, u drugoj formi i u drugom žanru to bi bilo nešto što je više tragično. Međutim, ako se budemo bavili samo tom pričom, ući ćemo u jedan beskrajan tamni vilajat istraga i svega što u suštini počiva na antičkoj drami- navodi Kovačević.
U filmu pored Vojina Ćetkovića igraju Branka Katić, Hristina Popović, Gordan Kičić, Nenad Jezdić, Andrija Milošević, Srđan Todorović, Lena Kovačević, Mira Banjac, Milan Gutović, Jelena Mihajlović, Nemanja Stamatović, Aleksandar Kecman, Marko Gvero, Bojan Dimitrijević i Boris Milivojević. Muziku je radio stari saradnik Dušana Kovačevića, Momčilo Bajagić Bajaga, i ona je, kako smo već navikli prilikom ovih saradnji, jedan od najbitnijih segmenata filma.
Tu je naravno lik pudlice i psa Žuće, a Žuću su igrala čak tri psa.
-Mi smo se suočili sa izazovom životinja u filmu i otišli smo kod profesionalaca, tako da se životinjama u ovom filmu bavila jedna profesionalna ekipa iz Mađarske. Oni su uradili razne velike filmove i oni su servis koji pomaže i američkim filmovima koji se snimaju u Mađarskoj. Našeg glavnog junaka Žuću su glumila tri psa. Jedan pas je imao zadatke koji su klasični, da kažem, za donošenje šešira i slično. Drugi izgleda lepo u kadru, a imali smo i onog trećeg koji napada jer je nemoguće da se sve te scene urade sa jednom životinjom- rekao je Miroslav Mogorović, producent.
Uloga psa u ovom filmu ima mnogostruku simboliku, od one da su psi najbolji prijatelji čovjeka, preko simbolike o sve samoljubljivijem čovjeku koji pomišlja da je jedini stanovnik planete šikanirajući sav živi svijet oko sebe, do simbolike umjetnika koji u današnjem društvu živi psećim životom.
-Ja sad imam godina kao oni moji matori maratonci, a pisao sam to kada sam bio mlad i klinac ne znajući da s tim čovek ne sme da se šali, ali to nije nešto što je lično i intimno, a sa ovim filmom može čovek tih nekih najlepših godina da se poistoveti. U suštini, kada bismo sve sklonili, to je socijalna drama i da nema elemenata humora i fantastike, to bi bila priča koja je pedeset posto ispovest svih ljudi sa naših prostora koji usled tranzicije ili bilo čega drugog ostaju bez posla- navodi Kovačević. Akademik dodaje da je film lako mogao da ode u drugom smjeru i da to bude socijalna drama.
-Međutim, ja ne volim previše hronike jer mislim da hronike pripadaju drugim vidovima umetnosti, pre, recimo, dokumentarnom filmu i feljtonistici, stoga mislim da umetnost mora da ima dva-tri plana i nešto što nije uobičajeno i nije svakodnevno i mora po nečemu da se razlikuje od nečeg što je dnevna traka– zaključio je Kovačević, čiji film ima još jednu neobičnost u odnosu na raniji opus, a to je srećan kraj koji odlično komunicira sa samim naslovom filma.
Na kraju se i u filmu i u životu ispostavlja da nije loše biti čovjek, bili mi poaroovski tipovi (Jezdić), švaleri sa statusom lokalne muzičke zvijezde (Kičić), frizerke koje izdržavaju umjetnike koje ne prepoznaje okolina i vrijeme (Katić) ili umjetnici i profesori srednjih godina sa novom šansom (Ćetković), ostaje nam da nosimo svoj krst i da razumijemo drugog vodeći se sopstvenim, a ne tuđim emocijama. Kovačević, naravno, ne bi bio Kovačević da nas na kraju i ne iznenadi, ne začudi, ne zamisli i ne prikaže, recimo, nekakve lajavce sa scene koje možemo shvatiti bukvalno, metaforički, na šta se možemo zgroziti, plakati i smijati se, a nikako očekivati da ćemo tako nešto vidjeti. Srpska kinematografija ovim ostvarenjem možda neće dobiti kultni i komercijalni, ali hoće realni, onostrani i topao film o ljubavi i dobroti.
(Nezavisne)
